Intervju sa Cecom: Često mi u samoći nedostaju nežnost

Dočekala je ekipu Vesti na vrhu stepeništa svoje vile na Topčiderskom brdu. Bez telohranitelja, suvišnog protokola, glamuroznih toaleta i šminke, u opuštenoj kućnoj varijanti, Svetlana Ceca Ražnatović je otvoreno ćaskala o svojoj deci i karijeri, sudbini, životu, ljubavi, iskrenosti… Iako je u jeku priprema za odlazak na prvu turneju po Australiji sledećeg meseca, gde je čeka debi 3. decembra u Pertu, a nalazi se i usred rada na novom 15. albumu “Ide to s’ godinama”, ni u jednom trenutku nije pokazivala znake nervoze, niti manire prepotentne zvezde koja je u žurbi.

Ceca leži

Posle pet godina borbe za vaš odlazak u Australiju, konačno je sve završeno. Kakva su vaša očekivanja od te turneje?

– Osećam najpozitivniju moguću energiju i imam mnogo volje da pevam, jer mislim da svako od mojih fanova koji nije bio u prilici da dođe na moje spektakle ovde u Beogradu ima pravo da me čuje i vidi uživo. Presrećna sam što dolazim u Australiju, jedva čekam da se družim sa tom publikom i već sad osećam da će naš susret biti izuzetno emotivan. Istinski se radujem kao malo dete.

Često ste pevali našim ljudima po belom svetu. Kako doživljavate tu publiku i sa kakvim emocijama im pristupate?

– U više navrata osetila sam koliko su naši ljudi iz rasejanja nostalgični, što je prirodno. I sama sam takva posle više od mesec dana boravka van Srbije i jedva čekam da se vratim, iako me ovde čeka gungula, velike obaveze i život bez privatnosti… To se dešava svima koji vole svoju zemlju. U tom smislu sjajne su reakcije na pesmu “Moj Beograd”, posebno za ljude iz Srbije, mada moje pesme koje su ljubavne i šalju prelepe poruke vole da slušaju svi, bez obzira na nacionalnost. I mnogo mi je drago zbog toga. Što se tiče te publike, koja živi u svetu, mnogo su nostalgičniji nego oni koji su u svojoj zemlji, što me posebno ponese.

Često vas povezuju, kao i u slučaju oko australijske vize, sa aktuelnim političkim razmiricama i nacionalnom netrpeljivošću. Kako na to gledate i na koji način to prevazilazite?

– Nikada nisam imala bilo kakav politički angažman, niti me to zanima, osim kao i svakog građanina ove zemlje, pa imam svoj lični stav. Ali, naravno, to je samo lično i privatno. Ne iznosim svoje političke stavove u javnost, jer samim tim bih počela da se bavim politikom. Postoje ljudi kojima je to posao i koji vole to da rade, a ja se bavim divnim poslom, umetnošću i imam ljude različitih političkih opredeljenja kao svoje obožavaoce. Ne želim sa bilo kime da se konfrontiram. Na kraju, to nije bitno ni za moju karijeru, niti za moj život.

Poznato je da niste zlopamtilo, ali kako ste i sami jednom prilikom rekli, naneto vam je mnogo nepravde. Hapsili su vas tokom “Sablje”, povezivali sa fudbalskom mafijom, optuživali za otmicu i svađali sa Željkom Mitrovićem, vlasnikom Pinka, što je sve na svoj način zahtevalo vašu dodatnu energiju i borbu…

– Koliko je život nepredvidiv, čovek ne može ni da pretpostavi šta sve može da mu se desi. I ništa nam nije dato bezuslovno, dok nam se ne dese neke ružne i neprijatne stvari, kao recimo da izgubite slobodu. Meni je to preko noći bilo uskraćeno, preživela sam veliku traumu i šok. Nije mene život mazio. Veoma mlada sam doživljavala velike tragedije, i uspone i padove… Svi smo mi već predodređeni za neku vrstu borbe. Neko u toj podeli dobije malo jači meč, neko je superteška, a neko pero-laka kategorija. Smejem se i šalim na račun tih stvari, jer smatram da je i to deo mog šarma, nisam patetična po prirodi i sklona depresiji. Uvek vučem napred i imam vedar duh, širim pozitivnu energiju i to mi je pomoglo da prevaziđem sve teške trenutke u svom životu.

Možda ste i zbog takve snage i upornosti ovenčani različitim titulama kojima bi se svaka žena i te kako podičila. Lane ste bili među 25 najfatalnijih žena i supermama u Srbiji, u susednoj Hrvatskoj izabrani ste za najlepšu Srpkinju, u aprilu proglašeni ste najharizmatičnijom ženom godine, osamdesetih ste bili najtalentovanija nada folk-muzike, devedesetih je vaša karijera nadmašila sva očekivanja, ušli ste uspešno i u poslovne muzičke vode otvaranjem svog studija… Kako jedna žena, tragičnom sudbinom udovica i samohrana majka dvoje dece, sve to postiže?

– Kad je karijera u pitanju svako od nas ima pravo da mašta o nečemu. Čini mi se od kako sam se rodila i emotivno sazrevala uvek sam imala jedan cilj, a to je da postanem ovo što sam danas. I zaista sam imala mnogo odricanja da bih to bila. Privilegovana sam da mi se san ostvario, ali to nije nešto što se dešava preko noći. Potrebne su godine rada na sebi, ulaganja, odricanja, preskočila sam veliki deo svog detinjstva. Dok se moje društvo provodilo i izlazilo, ja sam stalno radila i bila u okruženju starijih i zrelijih ljudi, što je uticalo da brže sazrim, ali sam patila za svojim društvom, žurkama i ekskurzijama sa njima.

Otuda valjda i vaš životni stav da muškarci nisu jači pol. Ali se bez njih ne može?

– Nisu, a bez njih se ne može, kao ni bez žena. Mislim da je prava žena posvećena porodici, ali ipak za tu porodicu treba – dvoje. Dakle, ne dajem prednost ni jednima ni drugima, jer imaju svoje važne uloge u porodici, u odrastanju dece… Ali, šta ćemo, neke stvari ne možemo da sprečimo, svi nosimo neki bol u sebi, a život ide dalje. I živeću s tim bolom dok sam živa, i ja i moja deca.

Dve sveže izjave pokazuju da su vaše suze tokom nezaboravnog koncerta na Ušću prirodna reakcija žene koja još nije zaboravila na svoju najveću ljubav. Da li ste vi srećna ili nesrećna žena?

– Zavisi iz kog ugla se gleda. Kao žena, ja sam ostvarena, jer sam veoma voljena, možda najvoljenija u Srbiji i u okruženju. To je ogromna ljubav, najvoljenija žena na ovom prostoru. Ostvarena sam i kao majka, što je san svake normalne žene. Ostvarena kao umetnik, što je san svakog čoveka koji ima ambicije. S druge strane, da li sam emotivno ispunjena po pitanju partnera, koji treba ovakvoj jednoj zdravoj osobi kakva sam ja? Po tom pitanju ne mogu da kažem ni da jesam ni da nisam srećna. Već čitavu deceniju živim sama, nikada nisam živela sa bilo kim ili pokušavala zajednički život posle smrti svoga muža. Niti sam, iskreno, imala želju i potrebu za tim. Ne želim da ugrozim svoju slobodu na koju sam navikla. Svoj život organizovala sam kako mi odgovara. Ali, kad moji klinci odu sa svojim društvom, sestra ima svoj privatni život, moje drugarice i drugovi takođe, e onda ja ostajem – sama. I razmišljam u toj samoći da bi bilo super da i ja imam nežnost i pažnju, ali uvek pobeđuje ono: bolje biti sam, nego s bilo kim!

Izvor: Vesti – Sutra pročitajte: Iskrenost se uvek isplat

19. novembra 2010 - 00:28h | Intervju Karijera Pošaljite komentar

Dodaj komentar

Prijavite se sa vašim Fejsbuk nalogom.

 

Pišite nam