Svetlana Ceca Ražnatović kažeda se u pokojnog supruga Željka Ražnatovića zaljubila zbog njegovih ljudskih kvaliteta, a ne zbog moći koju je imao. Pevačica otvoreno priča o svojoj najvećoj i neprežaljenoj ljubavi, Arkanu, o tome kako joj je žao što ga deca ne pamte jer su bila mala, o društvenim mrežama koje nas udaljavaju, a otkriva i zbog čega najčešće zaplače.
Kakav muškarac može da osvoji Cecu? Mora li da bude moćniji od Arkana?
– U Željka se nisam zaljubila zbog njegove moći, već sam se zaljubila u njega kao čoveka, u njegove ljudske kvalitete, karakterne osobine, fizički izgled… Mene interesuje neko ko će uspeti emotivno da me pokrene i neko ko će uspeti da me usreći, a ne koliko je moćan i koliki mu je bankovni račun.
Kad ga se najčešće setiš, da li je to u danima praznika, kada bi trebalo da su porodice na okupu?
– Ne mislim na Željka samo kada su praznici. Svakodnevno je prisutan u našim životima, u pričama. To je čovek koji je obeležio moj život – kaže Ceca za “Informer”.
A deci? Sećaju li ga se ona i koliko njima nedostaje?
– Veljko i Anastasija nažalost ne pamte oca. Oni su bili bebe kada su ostali bez njega, Tasa je imala godinu i po dana, a Veljko tri. Ne pamte ništa u vezi sa njim. Pogađa ih kada pročitaju nešto ružno o ocu, ali to ne može da se spreči. Naučili su da žive sa neprijatnim situacijama, sve je to život.
I ti si izgleda naučila da živiš sa neprijatnim situacijama, jer si ih zbog toga što si bila Arkanova supruga imala nebrojeno puta…
– Jesam i mislim da to nosim na dostojanstven način. Trudim se da budem takva i u porazu i u uspehu. Sve mogu da mi oduzmu, ali ne ponos i dostojanstvo. Nikada neću sesti u ugao svoje sobe i plakati nad sudbinom. Borac sam i znam da se posle kiše pojavi sunce.
Tvoj sin Veljko verio je Bogdanu, sledeći korak je svadba, a onda na red dolaze i deca. Jesi li spremna da postaneš baka i možeš li sebe da vidiš u toj ulozi?
– Sve je to u Božjim rukama. Kada treba da se desi, desiće se. Bogu hvala da nam se deca rađaju u miru i da možemo da im sve priuštimo.
Veljko je svio gnezdo sa Bogdanom, a jednog dana će i Anastasija sa nekim. Razmišljaš li da ipak nađeš muškarca sa kojim bi delila samoću kada decu odu svojim putem?
– Čoveku se ljubav desi, to se ne kupuje, nema prodavnice za to.
Kada si poslednji put plakala?
– Plakanje je zdravo zbog psihičkog filtriranja organizma. Veliki sam emotivac, ali nisam plačljivica. Ni kao dete nisam plakala ako mi nešto ne daju. Uvek sam bila razumna, a to je stvar vaspitanja. Lidiju i mene su roditelji tako odgojili, pa ja to prenosim i na svoju decu.
Da li i Veljku kažete da je u redu da muškarac plače ili ipak smatrate da jačem polu to nije dozvoljeno?
– Pošto imam i sina i ćerku, uvek sam govorila da i muškarci treba da plaču. Ne treba se toga stideti, to je dobro za psihu. Potpuno je pogrešno postavljena teza – ti si muško, ne treba da plačeš. Zašto? I muškarac treba zdravo emotivno da sazreva. Svejedno je da li će pustiti suzu od tuge ili sreće, bitno je da ispoljava emocije.
Zbog koga sada, kada si u zrelim godinama, najčešće zaplačeš?
– Zbog bolesne dece. To su strašne stvari i ne daj Bože nikome da doživi to. Ježim se zbog toga i suze mi idu na oči. Dva puta sam bila u sigurnoj kući. Slušala sam priče tih žena i dece šta su proživljavali i to je jezivo. Tu ne možete suze da obuzdate. Iz vas vrište i bes i tuga i sve moguće.
Da li ste vi nekada bili žrtva nasilja?
– Nisam, ali svakom može da se desi da dobije šamar, batine. Nikada ne bih dozvolila da se osoba koja me udari provuče. Prijavila bih, tražila bih javnu osudu i procesuiranje te osobe, psihijatrijsko veštačenje, pa i lečenje, jer se ne dešava iz čista mira da vi posegnete rukom ili motkom na nekog. To su psihički poremećene osobe.
Izvor: Informer/kurir.rs
Foto: Antonio Ahel/ATA Images
Dodaj komentar